Највеће оцеубиство XIV вијека или лаж?

Смрт Стефана Дечанског неупитно био је један од најсумњивијих догађаја XIV вијека за који је у готово сваком историјском запису окривљен његов син – највећи српски владар цар Душан. У раду желим да покажем да у историји, као и у животу, није све црно или бијело или топло или хладно. Увијек постоје сива боја и млака вода и што прије то научимо лакше ће нам бити да разумијемо поједине историјске догађаје који су оставили велики траг у нашој култури и нашем народу. Приписивање оцеубиства цару Душану пољуљало је његов пут ка вјечности јер је само један од три владара из династије Немањића ког српска православна црква није канонизовала (поред краља Радослава и краља Уроша I). Иако можда звучи грубо, чињеница је да је живот највећег српског владара икада у много чему обавијен велом тајне и да му је због многих рекла-казала прича – пут ка вјечности заиста ускраћен. Свакако, ради се о историји XIV вијека и проблематика су углавном извори, јер не можемо знати јесу ли вјеродостојни или не, али оно што можемо јесте да их упоредимо. На крају увијек нешто ново сазнамо.

Кад се царство распало погибијом цара Уроша у Маричкој бици 1371. српску државу подијелили су обласни господари од којих су неки били главни заговорници општепознатог оцеубиства. У многим изворима наводи се да су управо они наговорили младог Душана да се ,,ријеши” свога оца како им не би правио проблеме када га пусте на слободу или ако  којим случајем побјегне. Цијела прича врти се у временском раздобљу од педесетак година, тачније од 1322. када је Душан добио своју прву већу моћ (отац га је прогласио за младог краља) па све до 1371. и распада српског царства након битке на Марици. Тај период неупитно био је један од најбурнијих у српској историји јер је тада српска држава освајала битке и ратове против тада најјачих земаља Европе, архиепископија се уздигла на ниво патријаршије, краљевина на ниво царства и нисмо имали само једног – већ два цара. Оно што је такође било карактеристично за тај временски период била су и сплеткарења, убиства, извршавање строгих казни прописаних Душановим закоником (који је упркос доприносу српској држави у законодавном смислу, ипак имао и неке Драконске казне¹) и многа друга недјела која су једноставно морала да прате сваку државу која би у то вријеме дошла на највиши ниво владавине.

Све те ствари кад се споје добије се она најпознатија страна приче – цар Душан убио је свог оца, одвео је супругу царицу Јелену на Свету Гору и прописао је сувише строг законик који није био у складу са црквеним каноном и црквеном традицијом. Због свега тога његове посмртне остатке данас називамо костима умјесто моштима, црква га ни дан данас није прогласила за свеца иако је ,,главни кривац” за оснивање патријаршије и многи га у својим дјелима представљају као ,необично високог, крупног и снажног човека.”²  Сада ћемо мало да се распитамо да ли је то стварно било тако, а понајвише ћемо се бавити тим чувеним оцеубиством и доказима који за њега (не) постоје.

,,Великаши проклете им душе, на комате раздробише царство. Великаши, траг им се утро, распре сјеме посијаше грко, те с њим племе српско отроваше. Великаши, грдне кукавице, постадоше рода издајице”³ рекао је Његош у свом чувеном Горском вијенцу. Судбина српског царства била је у рукама српских велможа које су смрћу цара Душана ојачале и искористиле слабост његовог сина цара Уроша Нејаког.

Чињеница да је српско царство пало у руке велможа је истинита јер ако не вјерујемо гласинама, вјерујемо историјским подацима, али и ту често наилазимо на препреке. Једни кажу да је било тако, други кажу да је било овако. Једни су писали у времену догађаја, други су се пак дрзнули да прозборе коју чак неколико деценија касније, сакупивши различите списе и сазнања. Најбољи примјер нам је у својој књизи ,,Душан Силни” дао Лука Мичета који каже да је тачност списа Марве Орбина, дубровачког историчара и Григорија Цамблака бугарског писца, тешко упоредити узимајући у обзир различите околности. Марво је живио у времену Стефана Дечанског, а Цамблак није. Исто тако, Марво је могао бити уцјењен да ћути и да причу исприча онако како је одговарало Стефану Душану, док Цамблак није имао никакав притисак и могао је да каже и напише шта пожели. У његово вријеме цар Душан одавно већ није био међу живима.

Срж проблема је што нас у основној и средњој школи уче да је цар Душан Силни оцеубица. Исто као што нас уче и да је Вук Бранковић издао на Косову, да су девет Југовића и Југ Богдан само мит, да се Косовски бој није десио и да се не зна гдје је Дражин гроб. Гимназијалци се сигурно сјећају оне чувене латинске пословице ,,Historia magistra vitae est” и она стварно то и јесте. Учитељица живота, темељ сваког знања и сваке науке. Само што њена учења (што случајно што намјерно) понекад бивају погрешно пренесена.

Много више од владара

Готово да не постоји несрећнији српски владар од Стефана Дечанског. Отац, краљ Милутин, га је прво прогнао у Цариград па потом ослијепио, а син Душан га је заробио у тамницу и на крају удавио. Према ријечима историчара Марка Алексића то је утицало на његово образовање јер 1321. године кад се враћа у Србију, почиње да се бори за насљеђе краља Милутина. Прича о прогонству у Цариград свакако има смисла и не можемо рећи да је то било чудно у то вријеме, али прича о убиству је већ мало тежа и компликованија, јер је и данас тешко некога осудити за убиство, а сигурно је било и некада. Цар Душан имао је све што један цар треба да има – и глас и стас, што би народ рекао. Прописао је законик који би, да се данас примјењује, готово искорјенио криминалце, убице, зависнике, педофиле и све друге врсте злотвора. Такође, ,,повукао је везе” да добијемо првог патријарха, јер како је већ познато његова супруга била је царица Јелена, претходно бугарска принцеза и сестра бугарског цара Јована Александра I. Проширио је српску државу до Солуна и имао је велике амбиције да освоји ,,престоницу свијета” – Константинопољ. Да је дуже поживио, можда би се наша застава вијорила и изнад Аја Софије.

Све је то фантастично и хвала му на свему, али одакле та прича о убиству? Зар да један такав владар дозволи себи да га вијековима његов народ описује као цара крвавих руку и убицу сопственог оца? Нешто ту не штима. Четрнаести вијек сувише је далеко да бисмо засигурно могли рећи: ,,Хеј, било је сигурно тако и тако” али опет у неке податке вјеровати морамо.

Радио-телевизија Србије почела је 2016. године да приказује серијал под називом ,,Српски јунаци средњег века” и кроз неколико епизода успјела да екранизује најсвјетлије личности српске средњовјековне историје. Оно што ми се највише допало у свим епизодама јесте разноврсност саговорника. Од ђакона у Српској православној цркви, преко српских археолога, до професора на Универзитету у Скопљу. Сваки од њих испричао је причу из свог угла и занимљиво – приче им се подударају.

Сад да се вратимо на оно зашто је Стефан Дечански најнесрећнији српски владар и каква је он личност био. ,,Милутин је наредио да његов син буде окован а затим одведен у Скопље. Потом Милутин вјерујући да је његов син потпуно слијеп, протјерао га је у Константинопољ ”⁴ биле су ријечи проф. др Бобана Петровског, историчара из Скопља. Стефан Дечански бивао је малтретиран и гоњен од малих ногу, а тортура се наставила чак и када је зашао у дубоку старост.

Ипак, осим тог епитета ,,несрећан” остао је упамћен још по нечему. Много важнијем и вреднијем спомена. Стефан Урош Трећи Дечански, како је гласило његово пуно име, наслиједио је од оца велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човјекољубиво и богољубиво. ,,Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански”⁵ описан је Свети Краљ на званичној страници своје задужбине.

Познато нам је да је винова лоза Стефана Немање на Хиландару љековита, да га је из заточеништва избавио Свети Ђорђе у чију част је подигао Ђурђеве Ступове и да је Стефан Дечански прогледао захваљујући Светом Николају. ,,Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Св. Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма ” написано је на званичној веб страници манастира Високи Дечани. Управо то нам је доказ да је Стефан Дечански био много више од овоземаљског владара и да његову владавину – упркос сјајним освајањима попут битке код Велбужда 1331. – није окарактерисала свјетовна већ духовна моћ.

Сукоби, уцјене и крваве руке

У књизи ,,Душан Силни” аутора Луке Мичете наводи се да је сукоб Стефана Дечанског и Душана ескалирао у моменту када је краљ наредио свом сину да дође пред њега уз пријетњу да ако се оглуши на његово наређење, чекаће га многе напасти. Душан је својим присталицама предложио бијег али младе српске велможе то нису имале на уму.

,,Боље нам је, ако нам се догоди и смрт, у земљи нашега отачаства, него да се нађемо у туђој земљи као заробљеници или дошљаци’‘⁶ биле су њихове ријечи.

Њихов став натјерао је младог престолонасљедника да крене на оца који је схвативши шта се спрема, одлучио да се повуче у град Петрич. Душан и његова властела су га брзо нашли и бацили у тамницу у Звечан гдје се најнесрећнији српски владар представио у Господу.

Средњевјековни бугарски писац и православни црквени поглавар Григорије Цамблак у својој књизи ,,Књижевни рад у Србији” написао је:

,,Јер од како прими вест о блаженој смрти , није обраћао своју пажњу ни на шта друго, само је често био погружен у скрушености срца и сузама, и по обичају тражио је ниште. А зато и нађе згодно време син, а уједни и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгорчу смрт. О неправедне осуде! О немилостива одговора! Како не помилова отачаску утробу, како се не смилова на родитељску старост? Како се не постиде седине? Како се не сети онога који је рекао у Закону: ,,Поштуј оца и матер”. Па и злога господара зле слуге, како смедоше, таково наумивши, ићи слободним ногама? Како се идући не изменише ка милости? Како ли, дошавши на место, смедоше погледати на оно свештенолепно лице? Или како се дрзнуше да се са својим скрвним рукама дотакну његова светога врата? ”⁷

Мичета цитира и познатог дубровачког историчара Мавра Орбина који наводи да су савјетници (тада) младог краља Душана наговарали сина да убије оца само да им тамничење српског владара не би дошло главе у случају да се ослободи ропства. Према Орбину, Душан је извршио убиство усред ноћи у тврђави Звечан 11. новембра 1331. године.

,,Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави.”

По Цамблаковом мишљењу, наређење за Стефаново погубљење није ишло директно од Душана већ од његових поглавара. Страхујући првенствено за себе а и за државу (јер се бојао да ће му поглавари окренути леђа ако их не послуша) Душан је учинио оно што су рекли.

Када саберемо Орбинову и Цамблакову теорију долазимо до мимоилажења. Онда нам је тешко да се одлучимо која се од тих теорија чини вјеродостојнијом. Орбин је био савременик Стефана Дечанског и логичније је да он може боље испричати причу него Цамблак који је о том догађају писао чак седамдесет година послије, али и ту опет наилазимо на баријеру. Шта ако је Орбин хтио да напише истину али под притиском новог владара – Душана – то ипак није смио да уради? Било како било, прича нам опет наилази на ћорсокак јер једни извори тврде овако а други онако и колико год било поклапања, толико има и мимоилажења.

,,Незадовољни радом и политиком Стевана Дечанског сви су хтели чврсту руку, која ће спољну политику енергичније водити. На чело незадовољника ставио се прослављени борац са Велбужда, престолонаследник Душан, и Дечански је збачен са престола, заробљен и бачен у тамницу, гдје је ускоро услед туге и старости издахнуо. Причало се да је чак у тамници, по Душановој наредби, удављен. Тако је Стеван Дечански доживео две велике несреће: отац га је ослепио, а син га је збацио са престола и бацио у тамницу”⁸ ријечи су Станоја Станојевића, познатог српског историчара и универзитетског професора.

Без ореола или ипак не?

Проф. др Бобан Петровски потврдио је моја претходна сазнања о разлозима због којих цар Душан није канонизован, и наводи да је уз све те општепознате ситуације, цар Душан покушао да се окрене ка Западу и католичкој цркви.

,,Вјероватно постоји више разлога, од тога да је Стефан Душан учествовао у убиству свог оца, па исто тако да је 1347. и 1348. године одвео своју супругу на Свету Гору и са тим прекршио монашки завјет да на Светој Гори не смије бити присутна жена. Такође, послије битке код Димотике 1352. Стефан Душан се окренуо ка папству и затражио пакт са њима па до оног што се чини највјероватније да је његово проглашење за цара и уздизање српске цркве у патријаршију заправо удаљило од васељенске константиопољске цркве’‘.⁹

Ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ на тему канонизовања је додао: ,,Црква има друга мерила која се не мере само заслугом за државу или заслугом за проширење или јачање државе. Постоје формални и други услови. Формални су време, јављање чуда и поштовање цркве и народа, а црква га у томе није препознала. Није било историјских података да су се дешавала чуда или да је било неких других видљивих видова појављивања његове светости ”.¹⁰

Ипак, нисам могла да не обратим пажњу на пар детаља:

1. У епизоди ,,Цар Душан: други део” емисије Српски јунаци средњег века појављује се отац Михајло, игуман Душанове задужбине манастира Светих Архангела код Призрена. Отац Михајло током разговора са водитељем каже: ,, Ово је његова задужбина, по упокојењу био је положен у овај манастир и овде су почивале његове мошти.”¹¹ Како мошти када цар Душан није канонизован и када га, по ријечима ђакона Радовановића, црква није препознала у јављању чуда и поштовању цркве и народа?
2. Ореол – круг или диск свјетлости који окружује главу свете особе. На фрески у Дечанима као и на фрески у цркви Светог Марка у Београду гдје данас почива, цар Душан је представљен са ореолом. Откуд ореол некоме ко није светац?

Историја је, сложићемо се, једна веома комплексна наука.

Закључак

Историју никада не треба узети ,,здраво за готово”. Са историјским подацима не треба се играти нити се шалити на рачун неких историјских догађаја. Никада не знамо како неко може да доживи неку причу и да ли ће се увриједити или ће је можда схватити како треба. Учили смо да историју пише побједник, што значи да ће се увијек једна страна величати, а она друга ће остати у запећку. Само, која побједа је у ствари права побједа? Ова свјетовна о којој се више неће причати или она духовна која ће вијековима послије нас остати да свједочи о нама, нашој моћи и моћи нашег народа?

Средњи вијек називамо и мрачно доба и могу у потпуности да се услагласим са тим епитетом. Ниједан период свјетске историје није носио толико туге, боли, ратова, смрти и људске сујете и злобе у борби за власт, као што је средњи вијек. Газило се преко мртвих, сплеткарило се, убијало се. Проклета Јерина, супруга српсог деспота Ђурађа Бранковића остала је у народу позната као проклета сигурно не због трачева и мржње људи према њој. Увијек за све постоји разлог. ,,Приликом грађења Смедеревске тврђаве деспотица је народ тјерала на кулук, па су чак и труднице морале да раде и носе тешко камење. Из тог разлога је Мали град (дио тврђаве у ком се налазио двор) саграђен великом брзином за само 2 године”¹² а на све то Ђурађову најстарију кћерку Мару (којој Јерина није била мајка) послала је на турски двор. Ако се сјећате, Мара није била прва српска принцеза коју је власт дала као сигуран знак почетка вазалских односа према Османском царству. Стотињак година прије исто је на својој кожи морала да осјети и Оливера, кћерка кнеза Лазара када је несвојевољно послата на двор султана Бајазита. То је био средњи вијек.

Међутим, ако нам је ико освјетлао образ у том средњем вијеку и показао нас у најбољем свјетлу – то су онда били Немањићи. Сви до једног. Од зачетника лозе Стефана Немање до цара Уроша. Пробајте да се запитате гдје се налазе двори Немањића. Гдје је јео и пио Стефан Дечански? Гдје се налази двор цара Душана или краља Милутина? Или можда краља Уроша I?

,,И поред тога што је откривено више остатака средњовековних утврђења, градина, тачан положај Раса није са сигурношћу утврђен.”¹³ Коју год књигу да прочитате и коју год страницу да отворите, наићи ћете на овакве закључке.

Одговор је – дворова нема. Знате зашто? Зато што су нам Немањићи остављали оно најбитније. Цркве и манастире. Мјеста на којима се народ сакупљао када је смишљао како да се одбрани од непријатеља, када је нешто славио или када је желио да осјети мир и спокој. Никоме од њих није био важан златни прибор (иако су јели њиме), богато опремљене собе и куполе замака које би данас служиле као туристичка атракција. Битније куполе су биле оне манастирске и битнији прибор била им је култура, вјера и духовност. То су била њихова најјача оруђа којим су себи уткали пут ка вјечности и бесмртности а нама пут ка слободи, доброти и смислу живота.

Литература и извори:

1. Српски јунаци средњег века – цар Душан 1. део (РТС Образовно научни програм) https://www.youtube.com/watch?v=niwrH61-F8Q&t=9s&pp=ygUmc3Jwc2tpIGp1bmFjaSBzcmVkbmplZyB2ZWthIGNhciBkdcWhYW4%3D
2. Српски јунаци средњег века – цар Душан 2. део (РТС Образовно научни програм) https://www.youtube.com/watch?v=9BxpFvqLdDg
3. Душан Силни, Лука Мичета, Београд 2017
4. Књижевни рад у Србији, Григорије Цамблак, Београд 1989
5. Сви српски владари, Станоје Станојевић, Београд 2013
6. Горски вијенац, Петар II Петровић Његош, Беч 1847.
7. https://www.opsteobrazovanje.in.rs/zasto-se-kaze/drakonska-kazna/
8. https://novipravacstaripokret.com/%d0%b7%d0%b0%d1%88%d1%82%d0%be-%d1%98%d0%b5-%d1%98%d0%b5%d1%80%d0%b8%d0%bd%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%bb%d0%b0-%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%ba%d0%bb%d0%b5%d1%82%d0%b0/
9. https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/cerka-cara-dusana

1. Дракон (грч. Δράκων) је био атински законодавац, који је 621. године пре нове ере донео прве писане законе у Атини. Његове одредбе изгубљене су у тами прохујалих векова, али се још у старом веку сматрало да су биле изузетно строге. Један атински беседник је рекао да су Драконови закони били писани крвљу, а не мастилом. ↩︎
2. Станојевић, С. (2013). Сви српски владари. ↩︎
3. Станојевић, С. (2013). Сви српски владари. ↩︎
4. https://www.youtube.com/watch?v=9BxpFvqLdDg Српски јунаци средњег века – Цар Душан (други део). ↩︎
5. https://www.decani.org/rs/ Историја манастира Високи Дечани – званични сајт. ↩︎
6. Мичета, Л. (2017). Душан Силни. ↩︎
7. Цамблак, Г. (1989). Књижевни рад у Србији ↩︎
8. Станојевић, С.(2013). Сви српски владари. ↩︎
9. https://www.youtube.com/watch?v=9BxpFvqLdDg&t=44s Српски јунаци средњег века. ↩︎
10. https://www.youtube.com/watch?v=9BxpFvqLdDg&t=44s Српски јунаци средњег века. ↩︎
11. https://www.youtube.com/watch?v=9BxpFvqLdDg&t=44s Српски јунаци средњег века. ↩︎
12. https://novipravacstaripokret.com/%d0%b7%d0%b0%d1%88%d1%82%d0%be-%d1%98%d0%b5-%d1%98%d0%b5%d1%80%d0%b8%d0%bd%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%bb%d0%b0-%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%ba%d0%bb%d0%b5%d1%82%d0%b0/Нови правац стари покрет. Проклета Јерина. ↩︎
13. https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/cerka-cara-dusana ↩︎