Ирина Кантакузина или Јерина Бранковић била је супруга српског деспота Ђурађа Бранковића и кћерка византијског севастократора Димитрија I Кантакузина. Владала је српском државом као деспотица – регент након смрти свог супруга деспота Ђурађа 1456. и то непуних годину дана. Прича о њеној смрти везује се њеног сина Лазара који јој се сипавши отров у салату хтио осветити за сва недјела и како би наслиједио власт.
О каквим недјелима је овдје ријеч и откуд тај епитет ,,проклета”?
Народ је прозвао Проклета Јерина, а прича о њеном надимку уско је везана за грађење Смедеревске тврђаве. Деспот Ђурађ Бранковић наредио је да се започне грађење двора али је организација радова била у рукама његове супруге и њеног брата Ђорђа Кантакузина.
Приликом грађења Смедеревске тврђаве деспотица је народ тјерала на кулук, па су чак и труднице морале да раде и носе тешко камење. Из тог разлога је Мали град (дио тврђаве у ком се налазио двор) саграђен великом брзином за само 2 године (1428-1430).
Уз то што је тјерала људе на кулук, Проклета Јерина остала је упамћена и по томе да је наредила осљепљење својих синова Гргура и Стефана, иако многи историјски извори тај догађај приписују Турцима који су их обојицу заробили 1441. године и ослијепили.
Осим Гргура и Стефана, Јерина и Ђурађ имали су још троје дјеце: Теодора (у народу прозваног Тодор), Лазара и Катарину. Како је брак са Јерином био Ђурђев други брак, сматра се да његове старије кћерке Јелена и Мара нису биле Јеринине кћерке. Тај податак би могао да ,,оправда” Јеринину одлуку да Мару пошаље на турски двор и уда је за султана Мурата II. Тим је Мара постала друга српска принцеза која се удала за неког турског султана након принцезе Оливере Лазаревић, кћерке кнеза Лазара.
Према народном предању, Јерина је била позната по свом невјерству и сматра се да је свим младим момцима с којима је провела ноћ, одсјецала главе ако би сазнала да је неки од њих преварио.
Поред породичних интрига и сплеткарења познат је и случај свађе између деспотице и српске властеле када је продавши жито оставила народ гладним. Тај догађај узроковао је окретање леђа српске властеле након чега град више није имао ко да брани и пао је у руке непријатељу.
У народу Јерина не само да није остала упамћена као позитивна личност, него постоји и мит да кад год би лежала на трави – трава би остала црна кад би устала.
Било како било, њен политички утицај био је огроман и иако кратко, владала је српском државом у једном тренутку. Народним предањима можемо а и не морамо вјеровати, али она свакако постоје. Наше је да се едукујемо и да сазнамо нешто ново, али је исто тако и на нама самима да одлучимо у шта ћемо вјеровати а у шта не.